You know I belong to you now...

Teški kapci polako su mi padali na oči, a glas profesorice ostajao je negdje iza mene, u zraku. Olovka u mojoj ruci se opasno zaljuljala te nakon nekoliko sekundi, pala na pod. Nisam više mogla izdržati. Glas se potpuno izgubio i moja glava se našla na stolu. Kosa mi je pala preko lica i oči su mi se napokon zatvorile.
- Mercer!!!- zaurlala je profesorica Lewis i ja sam se naglo uspravila u stolici.
- Ha?- promrmljala sam, no vidjevši profinu facu, odmah sam se ispravila: - Hoću reć... Molim?-
Svi učenici su malo živnuli, a nekolicina njih se nasmijala.
Lewisica je skupila obrve i pogledala me iznad svojih crvenih naočala.
- Pred ploču! Odmah!- viknula je uperivši prstom u ploču.
Nije mi se dalo s njom raspravljati, pa sam se pomirila s činjenicom da ću pokupit još jednu sulju iz matematike te da će me stari doma natuć'. Uostalom, spavalo mi se ko' sam vrag. Ustala sam i dovukla se naprijed. Dala mi je neki debilni zadatak sa problemskim jednadžbama koje smo radili još u prvom polugodištu. Daj se ti tog sad prisjeti...
Dok je glupa kuja proučavala moje ''prekrasne'' ocjene, ja sam se okrenula i pogledala Rain. Ona je sjedila u zadnjoj klupi s prekriženim nogama i prekratkoj kariranoj crvenoj minici. Slegnula je ramenima, a drugo nisam ni očekivala od nje. Nisam uopće mogla razmišljati; brojevi su mi se samo miješali pred očima. Glasna zvonjava odjeknula je učionicom i u sekundi je nastala buka. Svi su škripali stolcima, spremali knjige, a hodnici su se ispunili tinejdžerima. Okrenula sam se prema profesorici, a ona je samo odmahnula par puta glavom, te zapisala jednu prekrasnu jedinicu u imenik. Odličan početak dana, Steph, pomislila sam u sebi. Zgrabila sam torbu i zajedno s Rain izašla iz učionice. Ni ona se baš nije naspavala, ali dobro je to prekrila. Nikada nije pokazivala da nešto nije u redu, jer jednostavno nije željela da ju vide slomljenu. Sve dok ju čovjek nije upitao. S druge strane, živo joj se fućkalo što drugi misle o njoj. Zavidjela sam joj na tome, ali, Bože, kako je znala biti komplicirana.
- Steph?- obratila mi se Rain.
- Mmm?-
- Jesi ti to zbarila onog mekušca, a da mi nisi ništa rekla?-
Mislila je na Lucasa.
- Ovaj, da. Ali skroz sam bila zaboravila na to. Uostalom, to je bilo za njegovo dobro.-
Začula sam kako se zacerekala. - Carice.-
Okrenula sam očima, ali sam se morala usput i nasmijati.
Lutala sam pogledom po hodniku ni sama ne znajući što tražim. Promatrala sam užurbane učenike, a onda primjetila nešto što me stvarno razljutilo i što uopće nisam očekivala.
- E, samo ti odi, ja ću te stići. Ok?- rekla sam Rain i ona je kimnula. Popravila sam torbu i počela se proguravati kroz svu tu gužvu...

* * *

Život je sranje. To vjerojatno misle samo klinci poput mene. Takvih vjerojatno ima milijun, ali zašto onda imam osjećaj da sam potpuno sam?
Popravio sam kapu, spustivši je skroz do očiju, te požurio na sljedeći sat. Nisam napravio ni dva koraka kada me netko snažno povukao za rukav i okrenuo, usput viknuvši moje ime. Eh... Zašto se ona uvijek mora stvoriti tamo gdje netreba?
- Dobro, što tebi pada na pamet?- viknula je Stephanie na mene kao da sam napravio neki jebeni zločin.
- Da, stvarno, što?- rekao sam sarkastično svojim promuklim glasom. Malo se smela, jer nije očekivala da ću reći takvo nešto. To je dobro. Zasad.
Uzahnula je i stisnula usnice. Uvijek je to radila kad bi se zabrinula ili kad bi joj bilo žao zbog nečega. To se vidjelo u njezinim blagim očima. Ah, sranje...
- Trebao si ostati doma, Luke. Fakat si trebao.- rekla je umiljatim i tihim glasićem. E, to je sve prevršilo. Uvijek se brinula za druge, ali baš uvijek, nikad za sebe. Jebem ju malu, zašto to radi?
- Gle, Steph, nisi mi mama.- odbrusio sam i maknuo njezinu ruku sa svoje veste, koju je do maloprije vrlo čvrsto držala.
Odmahnula je glavom. Ha, ostala je bez riječi. To je nešto novo.
- Gle, ak moš doć' u školu, moći ćeš sutra navečer s nama van. Može?- rekla je brzo.
Namrštio sam se. Nije mi se sviđala ideja. Uopće mi se nije sviđala...
- Ko su to ''...s nama...''?- upitao sam stavljajući navodnike u zraku.
- Pa ja i Rain. Doći ću kod tebe u šest, da ti pomognem. OK? Sad moram ić' inače ću zakasnit na socijologiju. Vidimo se.-
Potapšala me dva puta po ramenu i brzim korakom otišla od mene, spretno izbjegavajući učenike koji su joj se našli na putu. Trepnuo sam. Imao sam samo jedno pitanje za promjenu. Da mi pomogne oko čega?!

* * *

Stvarno nisam mogla vjerovati da je došao u školu. A onu svoju kapu je navukao skroz do očiju, tako da se mogu kladit da je ispod nje jedna velika masnica...
Pokucala sam na vrata socijologije i ušla u učionicu.
- Ispričavam se što kasnim, profesore.- rekla sam ljubazno. – Psihologica me zadržala.-
- Dobro, dobro. Samo sjedni.- rekao je profesor i mahnuo rukom u kojoj je već držao kredu. Čim sam sjela i izvadila knjige, napisala sam Rain poruku na papiriću. Dobro da je sjedila odmah pored mene, pa je ubrzo primjetila da joj pokušavam nešto reći. Pružila sam joj papirić. Prvo se namrštila, a zatim slegnula ramenima.
- Di bi išli van?- upitala je tihim šaptom. Baš se njoj dalo pisati romane, tako da je radije pričala.
Malo sam razmislila, a zatim tiho rekla:
- Znam jedan klub... Čula sam da je dobar.-
Rain je kimula, te se zločesto nasmiješila. Sviđalo joj se što nikad ne idemo na ista mjesta. Već treći put u istom kafiću ti postane dosadno i već znaš sve ljude koji tamo zalaze. Ovako je samo računala na nove komade i bolju zabavu.
- U kol'ko sati da se nađemo u parku?- upitala je.
Zaustila sam da joj odgovorim, no shvatila sam da je previše tiho. I Rain je to shvatila pa smo obadvije pogledale prema ploči. Profesor je s prekriženim rukama gledao točno u nas dvije.
- Djevojke...- upozorio nas je svojim dubokim glasom.
Ispričale smo se kratkim osmjehom i počele prepisivati s ploče. Profesor se okrenuo i nastavio s predavanjem. Tiho sam se zahihotala. Koji car...

Nakon nastave Rain i ja smo krenule uobičajenim putem kući, kroz park. To mjesto je bilo nešto posebno, bio je dio moga djetinjstva. Nije bilo dana kada ja nisam prošla kroz njega. Dugačka i široka staza vodila je skroz do glavne ceste, a okruživala ju je velika i prekrasna šuma. U šumi su se nalazila igrališta, manji parkovi za djecu, šetnice, te skejt-park koji sam posebno obožavala. Što zbog zgodnih skejtera i biciklista, što zbog zabave. A svakih nekoliko metara bile su postavljene klupice.
- U kol'ko onda da se nađemo?- upitala je Rain.
- Pa oko 7.- odvratila sam. - Neće ti smetati što Lucas ide s nama?-
- Kažem ti, meni je svejedno. Možda je bolje za njega da se malo civilizira.- rekla je i podrugljivo se zacerekala. Povukla je dugačak dim već napola popušene cigarete, zadržala ga u sebi te ga otpuhnula visoko u zrak. Bila je iskusna, nema šta.
- Nejde mi se doma, ajmo do skejtera.- predložila sam. Rain se nasmijala.
- Čitaš mi misli. Moram snimiti nekog dobrog...-
Zajedno smo se namijale i krenule prema skate-parku.

* * *

Skate-park je bio okružen visokom, zastarjelom ogradom pored koje smo Rain i ja nehajno bacile školske torbe. Sjele smo na obližnju klupu, zašaranu raznim natpisima, te bacile pogled na naš omiljeni park. U sredini su dominirale uzvisine raznim oblika i veličina, a dodatni zabavni ugođaj davali su šareni grafiti. Veličanstveno.
Izvadila sam mobitel i pustila glazbu, a zatim poslušno prihvatila jednu cigaretu koju mi je Rain pružila. Tako se lakše ''ulovi'' neki tip; dečki se uvijek napale kad vide curu kako puši. Barem većina.
Zapazile smo grupicu skejtera koji su se kao i mi okupili poslije škole. To je tako kada je sunčano i toplo. Neko vrijeme smo tako sjedile, a onda mi je onaj Nicholas Brentson zapeo za oko. Sasvim slučajno. Barem sam tako mislila. Stajao je nedaleko od naše klupice, s nekim frendom, držeći skateboard u desnoj ruci. Smijali su se. Ostavivši školsku torbu, skinuo je tamnozelenu kapu i protresao svojom smeđom kosom.
Trgnula sam se i odmaknula pogled. Previše zuriš, Steph, rekla sam samoj sebi. Zašto? Začula sam svoje ime, te sam se zbunjeno okrenula prema Rain.
- Što?-
- Ha?- odvratila je Rain podignuvši obrvu.
- Šta, ha?- odbrusila sam sad već uspaničena da haluciniram. - Upravo si me zvala...-
- Kaj ti briješ?-
- Stephanie!- opet sam začula kako me netko doziva. Okrenula sam se i ugledala Yuki Paver kako trči prema nama mašući rukom. Djevojka je bila sa mnom u razredu, no nisam je baš dobro poznavala. Došla je do nas sva zadihana.
- Uf, napokon sam te našla. Tražim te još otkako je škola završila. Dobro da sam ovdje prolazila, inače mi nikad ne bi palo na pamet da si tu.-
Rain ju je gledala podignutih obrva. Ja sam samo mislila na to kako mi je zaklonila pogled i da sad ništa ne vidim od onog lika. Bilo mi je na neki način... zabavno. Bokte, koji mi je?
- Ovaj... Bok.- rekla sam kad sam od gomilu mogućih odgovora izabrala baš taj. To mi je bilo najlogičnije nekako.
Rain je u tom trenutku prasnula u glasan smijeh. Rukom je pokazivala na mene i smijala se ko luda. Meni baš ništa nije bilo smiješno. Yuki se smiješila gledajući Rain kako se smije.
- Zajebi nju.- odvratila sam ozbiljno. - Malo je previše popušila...-
- OK.- rekla je Yuki vedro, iako na takvo nešto uopće nisam očekivala odgovor. Yuki je na kraju odlučila sjesti pored mene i gledati u nebo. Rain se prestala smijati, ali još joj je na licu titrao osmijeh. Očekivala sam od Yuki da mi kaže nekakvo objašnjenje da napokon mogu reći ono: Ahaaaaaaaaaaaaaaaa. Ali ona je nastavila buljiti u nebo sa smješkom na licu. Ravna crna kosa imala je prekrasan sjaj, a šiške, ošišane ukoso, prekrivale su joj polovicu desnog oka. Usput, njezine velike i tamne bademaste oči bile su ukošene prema gore, što je govorilo da je iz Japana. A usne su gotovo uvijek bile raširene u velik osmijeh od uha do uha. Na sebi nije imala nimalo šminke, što mi se sviđalo. Ne znam zašto to sve prije nisam primjetila.
- Nego.... Zašto si me tražila?- napokon sam je upitala.
- Pa, znaš, dobila sam onu jednicu iz matematike iz prošlog testa, pa sam pomislila da mi pomogneš. Ako hoćeš...- rekla je slegnuvši ramenima. Gledala sam je u čudu.
- Ali ja ti nemam pojma matematiku. Isto sam dobila jedan.- podsjetila sam ju.
- Da, ali ti ju razumiješ, samo krivo riješiš zadatak. Ja ju uopće ne kužim, pa da mi samo objasniš, bilo bi u redu.-
Htjela sam reći: Koja razlika? Cilj je riješiti zadatak, a ja to ne mogu. Hello... No, odustala sam.
- Kako hoćeš, ali sumnjam da ću ti moći pomoći.- rekla sam na kraju. Yuki se nasmiješila.
- Najbolja si. Što kažeš da dođem tebi sutra popodne?-
- Ok. Nema problema.-
- Super. Ajd moram ići. Vidimo se! Bok, Rain!- pozdravila nas je i doslovno odlepršala kući.
- Uvalila si se u veeeeliko sranje, znaš to Steph?- rekla mi je Rain kada se Yuki udaljila. Htjela sam reći nešto tipa: Pričaj mi malo o tome, ali sam se predomislila kao i prvi put.
- Dobra je Yuki cura. Nekako je sva pozitivna.- rekla sam više sebi nego Rain. Ona je okrenula očima i uzela već treću cigaretu iz kutije.

* * *

Nakon sat i pol vremena provedenih u parku, krenule smo svaka svojoj kući. Zgrada u kojoj sam živjela bila je udaljena 5 minuta pješačenja od parka. Ušavši u dizalo pritisnula sam tipku 3. Vrata su se taman počela zatvarati kad sam začula:
- Zadrži vrata!-
To me iznenadilo, tako da nisam stigla ispravno i brzo reagirati. Nečija ruka brzo je zaustavila vrata dizala i ona su se ponovo otvorila. Unutra je ušao Nicholas, držeći skateboard u desnoj, a mobitel u lijevoj ruci. Stvarno nemam sreće, pomislila sam usput se namrštivši. To je shvatio i Nicholas, pa se nasmiješio. Stavio je mobitel na uho, i gledajući u mene rekao:
- E, stari, moram ić.-
Zaklopio je mobitel i strpao ga i lijevi džep širokih traperica. Zašto moram zamijetiti takve male stvari. Briga me gdje drži mobitel i koje traperice nosi. Već sama sebe počinjem živcirati.
- Bok.- pozdravio me.
- Aha.- odvratila sam nezainteresirano. Pogledala sam udesno da vidim na kojem smo katu. Tek prvi. Zašto neugodne situacije uvijek sporo prolaze?
Kad nije odgovorio, morala sam ga pogledati. Još uvijek je zurio u mene.
- Trebaš nešto?- upitala sam svadljivim tonom.
- Zapravo da. Dužna si mi ispriku i zahvalu, koliko se sjećam.- rekao je sa smješkom.
Nisam odgovorila. Nisam imala ništa pametno za reći, pa je bolje da šutim. Nicholas se uozbiljio.
- Zašto me ignoriraš?-
- Ne ignoriram te.- odmah sam ispalila. Uh, 2. kat. Jebemu vrijeme.
- Nije istina. Ignoriraš me, ali ne znam zašto.-
Samo sam odmahnula glavom. Hajde brže, brže, brže....
- Zašto jednostavno ne možemo biti prjatelji?- upitao je znatiželjno i zbunjeno.
Začulo se glasno BIP i vrata dizala su se otvorila. Napokon! Izjurila sam van kao metak i izvadila privjesak s ključevima stana. Dok sam drhtavom rukom pokušavala ugurati ključ u bravu, Nicholas se naslonio na zid, pored mene, čekajući odgovor. Žašto jednostavno ne možemo biti prijatelji?, ponovila sam pitanje u sebi. Otključavši, zagledala sam se u njega i odgovorila:
- Zato što nije jednostavno.-

* * *

Dragi moji blogeraši, evo napokon novog posta. Puno hvala na komentarima od prošlog posta, ali sada ću od vas zatražiti jednu, ajmo reći, uslugu.
Svi ste rekli da vam se sviđa moja priča i ja to poštujem i drago mi je zbog toga. Ali ne pišem onako kako bih voljela pisati i želim se poboljšati. Zato vas molim da u budućim komentarima napišete ono što NIJE dobro i ono što vam se NE sviđa. Ali baš SVE. A ako vam se nešto baš toliko sviđa, napišite ZAŠTO. Bit ću vam mnogo zahvalna na tome.
Btw, htjela sam napraviti nešto novo, pa sam ubacila dio iz Lucasove perspektive, koja će se pojavljivati od sad pa nadalje u svakom postu. Pa recite što mislite o tome. =)
Dalje... Vidjeli ste da ne objavljujem često posteve, i to je najčešće zbog škole. Jednostavno ne stignem. Pokušat ću ih objavljivati jednom mjesečno. Ali uvijek ću se potruditi da što prije svima komentiram i odgovorim na komentare. I, naravno, uvijek ću biti iskrena. =)
Usput, jako mi je drago što ima sve više i više nas pisaca. Samo tako nastavite. =)
Do čitanja....
Voli vas vaša

Steph

Skočivši sa kreveta, navukla sam stare poderane traperice i majicu dugih rukava s printom neke grupe te mobitel stavila u desni džep. Moj mali sivo-bijeli mačak Cviscomir, zvani Cvisco (čitaj: Kvisko) našao mi se pod nogama te počeo tužno mijaukati.
- Ajde, mrš...- rekla sam i lagano ga šutnula nogom. Stvarno mi ga je bilo žao, jedino sam se ja brinula za njega. Zastala sam ispred velikog ogledala na ormaru da popravim šminku koja se malo izbrisala. Moje oči bile su neke neodređene zelene boje, nešto između sive i zelene, a kosa svijetlo smeđa s narančastim odsjajem. Prošla sam prstima kroz nju jer sam mrzila blage i preuredne lokne koje su sezale do pola leđa.
Izašla sam na hodnik i tiho zatvorila vrata sobe. Na prstima sam otišla po crnu kožnu jaknu i najbrže što sam mogla navukla crne starke. I zadnje, ključ od auta. Stvarno mi se nije dalo pješačiti. Prekopala sam sve moguće ladice i nisam pronašla jebeni ključ. Stvarno nemam sreće. Morat ću malo gnjavit Rain, ali mislim da neće imati ništa protiv. Brzo sam izašla iz stana i, budući da mi se nije dalo čekati dizalo, spustila sam se niz stepenice i našla se na hladnom zraku. Hodajući pustom ulicom izvadila sam mobitel iz džepa da nazovem Rain.
- Preostala svota na računu nije dovoljna...-
- Jebi se.- rekla sam na glas i prekinula poziv. Potpuno sam zaboravila da nemam para na računu. Nema veze, Rainina kuća je dosta blizu. Potrčala sam. Zamišljala sam kako Lucas negdje u mraku sjedi pored ceste sav krvav... Ovo nije normalno. Kunem se da ću prebiti one gadove.
Rainina kuća je bila ogromna i bogato uređena svakakvim glupostima. Njezini su bili bogatuni na kvadrat. Stara joj je bivša manekenka, a stari menadžer, pa po kući hoda u onim skupim odjelima. Nisu baš u dobrim odnosima.
Ušla sam u dvorište i odmah stala ispod Raininog prozora. Njezina soba je bila na katu, a upaljeno svjetlo mi je govorilo da je budna. Gledala sam gore i razmišljala kako da joj odvratim pozornost. Dobro, ovo je glupo, ali ništa mi drugo ne pada na pamet.
Uzela sam kamenčić s tla i zamahnula prema prozoru. Začuo se tup udarac kamena od staklo. Pričekala sam. Ništa.
- Ma, daj, Rain. Diži se...-
Prozor se otvorio i Rainino ljutito lice je provirilo van.
- Steph, kog kurca tu radiš i kaj hoćeš? Ne da mi se ić van.- rekla je glasnim šaptom.
- Znam, ali imamo hitan slučaj i trebam tvoju pomoć.-
Iako je bio mrak, znala sam da je podigla obrve.
- Mačak ti je zapeo u zahodu?-
- Isuse, ne...-
- Onda, niš.- krenula je zatvoriti prozor.
- Daj pliz, Rainey, dovuci se dolje, pa ću ti objasnit.-
Okrenula je očima, što znači da je pristala. Već sam odavno dešifrirala njezine geste i poglede.
- I ponesi ključ od auta!- doviknula sam joj malo glasnije dok je zatvarala prozor.
Psovala sam u sebi dok sam je čekala, ali uspjela sam se suzdržati da ih ne kažem na glas.
- Aleluja! Imaš ključ?- upitala sam Rain kad je napokon izašla van. Podigla je ključeve u zrak i protresla njima. Zazveckali su.
- OK. Ti voziš.- odvratila sam.
- Nego što. Kaj si mislila da ću ti dat' da voziš onaj crni Mercedes mog starog?- nasmijala se.
Ostala sam u šoku ugledavši prekrasan crni auto čija je boja blistala pod mjesečinom. Nizak i sa uskim prednjim svjetlima izgledao je vrlo opasno, a unutra se osjećao miris nove kože. Ovo je bilo jebeno skupo.
- Ti znaš ovo vozit?- rekla sam čim smo ušle u auto.
- Gledaj i uči.-
Okrenula je ključ u bravi i auto je zabrundao te se ponovo ugasio. Podigla sam obrvu.
- Šuti!- viknula je Rain živčano na mene. Uzdahnula sam.
Nakon trećeg pokušaja, pokrenula je auto.
- Dobro, sad mi reci kamo idemo i zašto?- upitala je Rain.
- Mislim da su pretukli Lucasa. Zapravo, prilično sam sigurna.- odgovorila sam.
- Nemoj me jebat, stvarno?- rekla je Rain iznenađeno.
- Aha.-
- Pa kaj je kreten radio vani sam u pol jedan?-
- To se i ja pitam.-
Nastupila je tišina.
- Kud sad?- upitala je Rain kad smo se počeli približavati raskrižju.
- Mmm... Skreni desno.- rekla sam nesigurno.
Nisam poznavala sporedne ulice, ali mi se činilo da idemo u pravom smjeru. Bilo je sve manje i manje kuća, a one koje su se našle na putu su bile prilično stare. Svaka druga ulična lampa je bila pokvarena. Uhvatila me jeza, ali i zabrinutost.
- Ako se izgubimo, najebala si.- rekla mi je Rain ozbiljno.
- Ako se izgubimo, vratit ćemo se natrag.-
- Pa kaj nije logično da se ne znamo vratit ako smo izgubljene?!- Rain je gotovo povikala.
- Lako izađem van i pitam nekog di smo...- počela sam mirno.
- Aha. Računaj da su ovdje sami narkići, pijanci i kurve...-
- Stani!- povikala sam.
Rain je isti tren naglo zakočila, pa smo poletjele prema naprijed. Čim sam bila sigurna da je auto stao, iskočila sam i, ostavivši otvorena vrata, potrčala.
Lucas je raširenih nogu sjedio na hladnom pločniku naslonjen na lampu koja je svako malo treperila. Jedno oko mu je bilo natečeno, pa je malo škiljio kroz njega. Nos mu je bio skroz krvav, kosa raščupana, naočale slomljene, a traperice na jednom koljenu skroz poderane. Pogledao me kad sam se spustila do njega.
- Isuse Bože!- uzviknula sam iznenađena prizorom.
- Ne trebaš me tako zvati... Dovoljno je Lucas...- promrmljao je tiho. Inače bih prasnula u smijeh, ali sada...
- Luke, ne seri. Jel' se možeš dignut?- upitala sam ni sama ne znajući što bih trebala napraviti.
- Um... Pokušat ću.-
Oslonio se rukom o tlo, a ja sam ga primila za drugu te se tako uspio osoviti na noge. Ispravio se, ali je u istom trenutku snažno zažmirio i automatski se uhvatio oko trbuha. Zateturao i bila sam sigurna da bi pao da ga nisam držala svom snagom. Nije bilo lako držati svu tu njegovu težinu, ali sam se trudila. Pitala sam se koliko puta su ga nogom udarili u trbuh, koliko ih je bilo?
- Trebate pomoć?- upitala je Rain ozbiljnim glasom te smo ju i ja i Lucas pogledali. On je iznenađeno podignuo obrve.
- Kako... Otkud je...- mucao je ništa ne shvativši.
- Pusti to. Moraš u bolnicu.- rekla sam.
- Što? Nema jebene šanse... Pa da mi starci saznaju. Ne.- rekao je odlučno, ali još uvijek poprilično zbunjen.
Rain je, namrštena, prišla bliže te uhvatila Lucasa s druge strane. Zajedno smo ga odvele do auta i jedva ugurale na stražnje sjedalo.
- Ubit ću te ako išta umrljaš, jer ću onda ja najebat. - rekla je Rain Lucasu hladno, a on je polako kimuo glavom. Uhvatila sam Rainin namršten pogled i prvi put ga nisam znala odgonetnutni. Nisam bila sigurna što znači. Uzdahnula sam.
Nekoliko minuta vozili smo se u tišini, ali znatiželja je prevladala. Okrenula sam se Lucasu. Sjedio je u sredini i zurio kroz prozor. U ruci je držao krvavu maramicu i prevrtao je među prstima.
- Što se dogodilo?- upitala sam.
- Napali su me neki tipovi...-
- Iz škole?- prekinula sam ga.
Rain je pogledala Lucasa u retrovizoru očekujući odgovor.
- Da...- rekao je malo nesiguro te se namrštio.
- Jesu to bili oni tipovi koje smo sreli neki dan?- upitala sam, ali se Lucas i dalje mrštio. - Poslije škole, sjećaš se? Kad sam te poljubila...-
- A. Da. Sjećam se. Mislim da jesu.- napokon je odgovorio. Okrenula sam očima. Đubre. Naravno da se sjeća kad sam ga zbarila... Rain je pogledala u mom smjeru s podignutom obrvom. Ups, to sam joj zaboravila reć. Heh.
- Jel među njima bio Nicholas Brentson?- ispalila sam pitanje. Suzila sam oči i čekala potvrdan odgovor da mogu pošteno opsovat.
- Neznam. Svi su mi nekako bili isti. - odvratio je zamišljeno.
Svejedno sam opsovala.
- Dobro, a sad mi reci kaj si radio vani? Zašto si uopće izašao iz kuće?-
- Ne mora ova sve znat.- rekao je tiho i namršteno pogledao Rain. Okrenula je očima.
- I što bi ja trebala napraviti?- upitala je bahato.
- Boli me kurac šta bi trebala, ali nemaš pravo...- počeo je Lucas. Ovo nije dobro. Rain se okrenula prema Lucasu i pogledala ga vatrenim pogledom.
- Jebem li ti tu dugu jezičinu, mali, ako još jedom...-
Odjednom je u autu postalo nešto svjetlije, što sam samo ja primjetila. Raširivši oči, brzinom munje sam se okrenula naprijed i ugledala ogromna automobilska svjetla.
- RAIN!- vrisnula sam.
Kako je Rain čula moj vrisak, tako se i ona okrenula i istu sekundu zavrnula volan na lijevo. Automobil je zatrubio, glasno i dugo, te brzinom munje prošao pored nas. Rain je trebalo par sekundi da se pribere i nastavi normalno voziti. Ostali smo u totalnom šoku. Duboko sam disala.
- Luđakinje...- promrmljao je Lucas i odmahnuo glavom. Ja sam se namrštila, no na Raininom licu pojavio se mali zagonetni smiješak, a zatim se počela luđački smijati. Nisam izdržala te sam se i sama nasmijala, zajedno sa Lucasom.

Ispostavilo se da su se Lucasovi starci užasno posvađali, što se vrlo često događa. Lucas to nije mogao podnijeti, pa je izašao van da ne mora to slušati. Lucasov stari, Frank, je totalani alkoholičar, a stara vrlo ljubazna žena, ali kad nije u depresiji. Većina mojih vršnjaka ima lude roditelje, i to u negativnom smislu. Ali moji starci su suprotnost. Svi ih naprosto obožavaju; ljubazni su, simpatični i odlični roditelji. Ponekad mi je žao što su toliko naivni, pa ne vide kakva je zapravo njihova kćer. Predobri su prema meni i koju god laž ja rekla oni bi mi povjerovali.
Zato se i nisam previše brinula oko toga što će napravit kad ujutro shvate da me nema u krevetu. Niti kad me zateknu u hodniku ispred ulaznih vrata kako spavam naslonjena na zid. I to samo zato što sam ja bila toliko glupa da ne uzmem ključ od stana kad sam izlazila, jer bez njega nema nikakve šanse da uđem. Sjela sam na pod pored vrata i uzdahnula, ljuta sama na sebe. Sada čitavu noć mogu razmišljati o tome što ću im reć kad se vidimo ujutro. Pogledala sam na sat. Pola tri ujutro. Možda da odem do Rain... Zvuk nečijih koraka prekinuo me u razmišljanju. Upalilo se svjetlo na stepenicama i osvjetlilo osobu koja se upravo našla na mom katu. Podigla sam glavu i ugledala tenisice, široku trenirku i crnu široku vestu. Usta su mi se napola otvorila.
- Što ti radiš ovdje?!- upitala sam dovoljno glasno da me čuje i da prepozna iznenađenje i bijes u mom glasu.
- Živim ovdje.- odgovorio mi je Nicholas kao da je to nešto najlogičnije na svijetu. Pokazao je rukom na vrata odmah do mojih, a ja sam tek tada uočila prezime na maloj zlatnoj pločici. Brentson. Osjećala sam se idiotski, blago rečeno.
Upitno me pogledao. Stisnula sam zube i smišljala što da mu pametno odbrusim. Lucasova krvava slika našla mi se pred očima i bijes se pojačao. Ustala sam kad mi je Nicholas okrenuo leđa da se makne od luđakinje i uđe u stan. Čvrsto sam ga uhvatila za ruku i okrenula prema sebi da ga pogledam u oči.
- Gade jedan pokvareni, kako se samo usuđuješ? Rekla sam ti da odjebeš, ali ti očito ne znaš što to znači...-
Gledao me zaprepašteno kao zadnje nevinašce. Mislila sam da ću mu otrgnuti glavu s ramena koliko sam bila bijesna.
- Ti stvarno imaš neki problem, jer ja nemam pojma o čem pričaš. Ako me možeš sada pustiti, bio bih ti zahvalan...- rekao je već i sam postavši ljut. Zagledao se ljutito svojim svijetlo smeđim očima i ja sam se totalno smela iz nemam pojma kojeg razloga. Brzo sam maknula ruku i pokušala se pribrati.
- Znači ti i tvoja kompanija, kao niste večeras pretukli Lucasa na mrtvo ime i ostavili ga u nekoj ulici da, ono, iskrvari, il neznam šta. Vi uopće nemate pojma o tome? Niste imali ama baš nikakve veze s tim? Jebote, mogao je... Isuse...- govorila sam bez prestanka te se na kraju uhvatila za glavu. Zažmirila sam i čekala što će ovaj odgovorit.
- Neznam za njih, ali ja nemam veze s tim. Žao mi je što mu se to dogodilo i najiskrenije ti kažem da nisam bio tamo.-
Nisam mogla vjerovati u njegove riječi, iako sam željela da to bude istina. Zašto? Otvorila sam oči i ugladala zbunjenog Nicholasa kako stoji na pragu otvorenih vrata stana. Ništa nisam rekla. Nisam mogla. Glava me bolila i imala sam osjećaj da će isti čas eksplodirati.
- Nemaš ključ?- upitao me, a ja sam osjetila neku zaigranost u njegovom glasu iako je to pokušavao sakriti. Kimnula sam.
- Nadaj se da su ti vrata balkona otvorena. Možeš doć na moj balkon i preskočit na svoj. Mala je udaljenost.-
Ostala sam bez riječi. On to meni nudi pomoć? Nakon što sam ga onako optužila? Možda pokušava dokazati da stvarno nije imao ništa s onim. A možda se samo pretvara... Kako god bilo nemam drugog izbora. Jedino ako želim sljedećih nekoliko sati provesti u hodniku.
- Ok.- uspjela sam reći, usput kimnuvši glavom. Ušli smo u njegov stan, a zatim me uveo u sobu i ja sam odmah shvatila da je njegova. Nisam se usudila pogledati okolo, ali sam bila užasno znatiželjna. A ne bi ništa ni vidjela jer je bio mrak. Otvorio mi je vrata balkona i izašla sam van. Doista, udaljenost je bila vrlo mala, možda metar. Svejedno sam pogledala prema dolje da procijenim koliko je visoko. Mislim, ipak smo na trećem katu. Duboko sam udahnula i oprezno se popela na ogradu pridržavajući se za zid zgrade. Blagi vjetrić je zapuhao i zanjihao mi kosu. Prekoračila sam na svoj blakon u skočila dolje. Izdahnula sam.
- Onda?- začula sam Nicholasa. Namršila sam se.
- Što, onda?-
- Nema isprike, zahvale...-
- Sutra.- obećala sam na neki način. Začula sam kako se zahihotao, a onda sam zakoračila u svoju sobu, sada zahvalna što sam bila glupa da zaboravim zatvoriti balkonska vrata. Prije nego sam se išla presvući u pidžamu, navukla sam zavjesu. Za svaki slučaj.

- Dobro, pokaži mi tog lika.- rekla sam Lucasu kad smo izašli van nakon nastave.
- Tamo kod one klupe, sjedi na bicu.-
Radoznalo sam pogledala u tom smjeru i pažljivo promotrila dečka poluduge smeđe kose, širokih traperica i crne majice kratkih rukava. Podigla sam obrve.
- Taj mali tebe zajebava?- upitala sam skoro prasnuvši u smijeh. Lucas je samo strpao ruke u džepove hlača.
- O, Isuse!- uzvuknula sam. - Pa ima barem deset centimetri manje od tebe.-
Koliko sam mogla razaznati iz daljine bio je srednje visine, možda čak niži i od mene. Sjedio je na biciklu i smijao se sa nekolicinom frendova.
- Da, al ne nosi naočale i nema IQ 200.- odvratio je Lucas sav smrknut. Okrenula sam očima.
- Kladim se da si jači... 200?!-
- Zaboravi.- rekao je Lucas i odmahnuo rukom.
- Oke.- razvukla sam. - Dođi, da vidimo...-
Nisam imala baš nikakav plan, ali znam da nećemo proći neopaženo.
- I kaj misliš napravit?- upitao me Lucas dok smo polako hodali i približavali se grupi učenika.
Slegnula sam ramenima. - Ništa.-
Lucas me samo čudno pogledao ništa ne odvrativši. Inače ne radim takve stvari, ali prema Lucasu osjećam odgovornost. Poznajemo se još od djetinjstva i ne mogu samo tako prijeći preko njegovih problema. Ja sam jedina osoba kojoj se može potpuno povjeriti, a i jedina koja mu može pomoći. Zato to i radim.
Sada smo bili dovoljno blizu da čujemo o čemu razgovaraju. Svi su pogledi bili usmjereni prema nama. Razgovor je utihnuo.
- Ej, cvikeršajbo!- viknuo je lik na biciklu. Koliko sam zapamtila zove se Nicholas Brentson, doselio se prije tjedan dana i odmah stekao hrpu frendova. Mogu se kladit da će za mjesec dana doć neki novi tip i da će njega skroz zaboravit. Tako je to u današnja vremena.
Njegovi frendovi su prasnuli u gromoglasan smijeh držeći se za trbuhe. Ma dao Bog da im na mjestu puknuli kako su jadni. Lucas je puhnuo i nastavio dalje.
- Jel' ti to nova cura?- nastavio je ovaj. Svi su se još više počeli trgati od smijeha. Stala sam i okrenula se prema njima. Lucas to uopće nije prijetio nego je napravio korak-dva unaprijed, shvatio da nema mene okrenuo se i blenuo ko' zadnji idiot. Ajme smotanog... Opet smijeh. Lucas je stao pored mene i nervozno gledao što će se dogoditi. Približila sam se Nicholasu.
- Jel ti krivo?- upitala sam malo pre zavodnički. Iskreno, nisam to namjeravala. Tako je ispalo.
- Pa, i je. Mislim da ovaj tu...- mahnuo je glavom prema Lucasu. - ... ne zaslužuje hodati s tobom.-
Dečki na klupi su zazviždali, a neki su zapljeskali. Podigla sam obrvu. Mali me raspizdio. Ali totalno. Upravo zbog toga učinila sam sljedeće; okrenula se Lucasu, stavila desnu ruku na njegov vrat, malo ga približila više sebi te ga strasno poljubila. Ukratko, Lucas je ostao šokiran. Opet se začuo pljesak. Kada sam završila, Nicholas se samo smješkao, a nekoliko njih je imalo otvorena usta.
- Bit ću kratka i jasna. Odjebi mali.- obratila sam se Nicholasu.
Smiješak mu je preletio licem kao da je upravo ugledao drogu.
- Ili što?-
- Vidjet ćemo.- odgovorila sam i pokupila se zajedno s Lucasom koji je zbunjeno hodao za mnom dok smo odlazili.

Ušavši u stan, prvo što sam ugledala bila je moja stara. Stajala je na stolici i vješala nekakvu jebenu zavjesu sa jebeno šarenim cvijećem. Faca mi se objesila.
- Bok, dušo! Kako je bilo u školi?- veselo je zacvrkutala.
- Nikako.- tmurno sam odgovorila.
- Kako ti se sviđa nova zavjesa?- odmah je upitala kao da nije čula moj odgovor. Gledala sam ju dok je očima prelazila preko svog uratka. Svoju smeđu kosu podigla je u visok rep, a jedan kovrčavi pramen joj je nestašno stajao uz lice. Po mojem mišljenju imala je najljepši osmijeh u cijelom Manchesteru.
- Iskreno, odvratna je.-
- Jesam možda trebala kupiti sa ružama? Mislim, ovi tulipani su baš lijepi...- rekla je zamišljeno.
- Zaboravi.-
Dok sam odlazila u svoju sobu još sam je čula kako brblja sebi u bradu. Moja stara je inače takva. Voli da sve bude pospremljeno, uređeno raznim dekoracijama (koje sama radi) i šareno. Cijeli stan je pun boja, cvijeća, slika i onih jebenih stvarčica koje se stavljaju na ormariće i služe za ukras. Osim, naravno, moje sobe. Jednostavni ljubičasti zidovi puni postera, krevet s crnom posteljinom, crni ormar, stol, police s CD-ovima, knjigama i to je uglavnom to.
Bacila sam torbu na pod, sjela za računalo i upalila ga. Neko sam vrijeme surfala po netu kad sam začula kako su se zalupila ulazna vrata. To je moj stari. Dolazi s posla par minuta poslije mene. Radi kao profesor matematike u školi i zahvalna sam nebesima što mi on ne predaje. Ali zato je zbilja zaznuto kada su neke druge stvari u pitanju, a o tome ću kasnije.
Stari je otvorio vrata i stao nasred sobe s rukama na bokovima. Ups.
- Bok, tata.-
- Dobio sam obavijest da danas nisi bila na satu povijesti.-
O tome sam vam pričala.
- Da. Boljela me glava pa sam izašla van na zrak.- rekla sam nevino.
- Tvoja kolegica Rainelle je rekla da te bolio trbuh.-
- I to.- dodala sam brzo.
Stari je uzdahnuo.
- Već tri puta nisi bila na satu povijesti. Prvi put si išla odnijeti neki izmišljeni dokument, drugi put si otišla na razgovor sa profesorom iz fizike, a treći put te boljela glava i trbuh za koji nisi ni znala da te boli. I sva tri puta sam ti opravdao.- dovršio je.
Zapravo, bilo je ovako. Prvi put sam se za okladu išla nać s nekim tipom da ga zbarim, drugi put sam stvarno išla na razgovor s profesorom iz fizike koji je trajao 10 minuta, a ostatak sam provela zabavljajući se po školi (ne pitajte kako sam se zabavljala).
- Hvala, tata.-
Počešao se po kovrčavoj bradi i suzio svoje male smeđe oči. Svi moji frendovi kažu da izgleda kao medo s tom kovrčavom bradom i kosom. Ja svaki put umrem od smijeha. Zapravo, on uvijek pokušava biti strog, ali pošto tako dobročudno izgleda to mu nikako ne ide od ruke.
Ukratko, to je moja mala sretna obitelj koja mi često ide na kurac.

Bilo je negdje oko pola jedan navečer, a ja sam još bila budna. Znala sam da je ujutro škola, ali jednostavno nisam bila umorna. Mislila sam da možda odem van s Rain, ali bilo je prekasno. Prebacivala sam programe kad sam začula blago vibriranje pored sebe. Uzela sam mobitel u ruke i pogledala tko zove. Podigla sam obrve od iznenađenja. Lucas?!
- Kaj je sad?- javila sam se.
- Jebote...- razvukao je tiho i uzdahnuo. Počeo je nešto nerazumljivo brbljati tako da ga uopće nisam pratila.
- Halo?- upitao je nakon kraće stanke.
- Tu sam.-
- A. Dobro. Gle, jer bi mogla nekak doć' po mene jer se ne mogu ni pomaknut...-
Namrštila sam se. Zadnje četiri riječi su mi ipak ušle u mozak.
- Luke, o kojem kurcu ti pričaš? Di si?-
- Trenutno sjedim na pločniku u St.Parker Streetu. Au!- zatenjao je. Još više sam se namrštila. Što se događa?
- Stižem.- rekla sam i zaklopila mobitel.

TO BE CONTINUED...

Sjedila sam na klupici u parku i prekriženih nogu buljila u drvo ispred sebe. Jutarnji vjetar mrsio mi je kosu tako da je ona stršala na sve strane i to me živciralo. Užasno me živciralo. Pokušala sam ju nekako složiti, ali bez uspjeha. Iznervirano sam puhnula i nastavila buljiti.
Zapravo sam čekala svoju najbolju prijateljicu Rain, koja bi trebala doći za par minuta da zajedno produžimo do škole.
Došla sam prerano.
Inače, uvijek sam ja bila ta koja kasni. Ali danas to nije bio slučaj. Danas je sve bilo drugačije i to me zbunjivalo, ali i uzbuđivalo na neki način. Jer, kad se sjetim prošlih dana i kad malo bolje razmislim svaki dan bio je isti. Ujutro se probudiš, pa ideš u školu, pa te gnjave profesori, pa se zajebavaš s društvom, odeš doma, napišeš zadaću, navečer van i tako unedogled. Sve se vrti; okreće, a onda se opet budiš. Kada sam to shvatila došlo mi je da vrištim. Došlo mi je da poludim. Nisam više mogla tako. Željela sam svoj život nekako ispuniti. Napraviti nešto. I sada ovdje sjedim (nakon što sam se probudila; opet) i čekam da odem u školu. Ali svejedno osjećam nešto drugačije, ali ne mogu shvatiti što to.
Tako sam blizu, ali mi promiče.
Previše sam se udubila u sva ta sranja tako da sam se iznenadila kad sam ugledala Rain kako mi prilazi.
Nju je uvijek teško razumijeti. Čak ju ni ja ponekad ne shvaćam, a ona je toga svjesna. Zna biti stvarno opaka kad to želi, a tad se ne želite naći u njezinoj blizini. Ima pomalo čudan način oblačenja i ljudi uvijek pogriješe u pretpostavci kakvu muziku sluša.
Danas je nosila crnu usku majicu bez rukava, crnu minicu, mrežaste crne čarape i, dakako, crne starke. Uz sve to savršeno joj je pristajala Converse torba koju je nosila na jednom ramenu. Čak iz te daljine mogla sam razaznati glasnu metal/rock glazbu koja je dopirala iz slušalica.
Ukratko, Rain je bila prava rock-kučka.
Sjela je pored mene na klupu i pogledala me svojim svijetlo-plavim očima koje su se još više isticale zbog maskare i crne olovke.
- Koji je tebi kurac?- upitala me.
- Ako ti kažem umirat ćeš od smijeha sljedećih godinu dana.- rekla sam umorno.
Naravno, to je bila istina. Nisam joj namjeravala reći sva ta sranja koja su opterećivala moj mali mozak.
- Aha. Ok. Idemo?-
Kimnula sam.

Zalupila sam vratima ormarića što sam glasnije mogla. Naslonjena na ormariće, Rain me upitno pogledala.
- Koji kurac sad imamo?-
- Povijest.- odgovorila sam kroza zube. Mrzila sam povijest. To je bio najdosadniji predmet u svemiru.
- Jebemti...- počela je Rain gledajući meni iza ramena. Ako se dosad niste navikli na njezin riječnik, trebali biste. Svaka rečenica koju kaže sadrži barem jednu psovku. Ja sam se vrlo brzo navikla; već dan nakon što sam ju upoznala i to u ravnateljevom kabinetu. Prijetio joj je ukorom, ali nakon što mu je psovala sve po spisku te izvrijeđala i majku i oca, dao joj je tri ukora. Derala se pola sata što joj je, kaže ona, rekord i da je trabala to negdje zapisati.
- Odo ja. Vidimo se.- rekla je i mahnula mi dok je odlazila. Sva zbunjena odmahnula sam glavom.
- Hej.- rekao je nečiji dubok i hrapav glas. Brzo sam se okrenula.
- Hej, Luke!- pozdravila sam ga iznenađeno.
Podignuo je obrve. Sad mi je bilo jasnije zašto je Rain otišla. Naime, Lucas je bio moj najbolji frend, ali ga Rain jednostavno nije podnosila. Lucas je bio... štreber. Tako bi rekli oni koji ga poznaju samo iz viđenja. Ali, ja, koja ga poznajem čak dulje od Rain, znam da to nije točno.
- Šta ima?- upitao me te pogledao uokolo kao da snima situaciju na hodniku. To je često činio. Postavio bi pitanje i gledao bi negdje drugdje dok očekuje odgovor.
- Um... Imam povijest. Nažalost.-
Kimnuo je i vratio pogled na mene.
- Pa markiraj.- rekao je slegnuvši ramenima. Njegove naočale sa debelim crnim okvirom su mu skliznule s nosa. Nije mario. Tanke usne je razvukao u mali osmijeh, a tamne smeđe oči su zabljesnule nekim opasnih sjajem.
-Kul.- rekla sam sa smješkom. - Sigurna sam da će Rain nešto smisliti za mene. Idemo?-
- Aha. Kaj te neće ubit poslije jer nije i ona išla?-
- Ma zajebi to.-
I tako smo izašli iz škole u zaputili se na staro igralište. Lucas je na glavi imao crnu kapu navučenu skroz do očiju, a ispod nje mu je virila smeđa poluduga kosa. Ne sjećam se dana kad ju nije imao na glavi. Lucasov stil oblačenja je običan. Nosi široke traperice, majicu kratkih rukava i preko toga široku vestu ako je potrebno. Ali jednostavo ne izlazi iz te svoje kape. Uz to što je ''štreber'', Lucas je smotan da ne može biti smotaniji i ima manjak samopouzdanja. Kad ga malo bolje upoznate, shvatit ćete na što mislim. Ali bez obzira na sve, stvarno je pravi frend.
Došavši do igrališta, sjeli smo na zahrđale i puste tribine. Proljeće je tek počelo tako da se u zraku još osjećala ona hladnoća. Jedva sam čekala da malo zatopli.
- 'Oćeš?- upitao me Lucas i ponudio mi cigaretu.
- Nisam raspoložena.- odvratila sam.
Ostao je buljiti u mene nekoliko sekundi, a onda se nasmijao.
- Kaj je smiješno?-
- Niš.- rekao je, a onda dodao: - Samo te ne razumijem.-
Trepnula sam sva zamišljena. Možda je bio u pravu. Na primjer, ovo sa cigaretom. Drugi bi je prihvatili baš zato što nisu raspoloženi. A ja sam je odbila, jer nisam raspoložena.
Kao da radim sve naopako.
- Dobro, koji je tebi?- napokon me pitao.
- Zašto svi misle da mi je nekoji?!- odjednom sam povisila glas. - Nije mi nikoji! Jebite se svi. - dodala sam na kraju sva živčana.
- Ok. Ne moraš vikat.- rekao je Lucas pomalo uvrijeđeno.
Povukao je dim i isti ga tren otpuhnuo u zrak. Uzdahnula sam, pa mi je dim ušao u nosnice.
Eto još primjera da ja sve radim naopako. Kao prvo, ja ne pušim. Hoću reći, ne pušim često, nisam ovisica. Ali pušim tu i tamo kad mi dođe i kad mi se da ili kad mi ponude ili nešto slično. Pušim jedino iz dosade. Ne znam je li to dobro ili loše, ali zato znam da je naopako. To jednostavno ne postoji. Ili pušiš ili ne pušiš. Točka. A kod mene to nije slučaj.
- Kako u razredu?- upitala sam ga da prekinem ta svoja razmišljanja. U posljednje vrijeme često razmišljam, a to ne valja.
- Nikako.- odgovorio je. Namrštila sam se. Ne idemo u isti razred, što je za Lucasa veliki problem. Svi kod njega u razredu su čista koma i zajebavaju ga čim stignu. Nitko ga dovoljno ne pozna.
- Nisi rekao prije par dana da su prestali?-
- Jesam.-
- Opet su počeli?- pokušavala sam izvući nešto iz njega.
- Došo je neki novi tip...-
Podigla sam obrve.
- ...Pa sam sad opet u centru.-
Glas mu je bio ravnodušan dok je govorio kao da to nije ništa bitno. Gledao je negdje naprijed izbjegavajući moj pogled.
- Pokazat ćeš mi ga.- rekla sam odlučno. - Uskoro će mu jezik otpast pa više neće progovoriti ni riječi...-
- Znači zbarit ćeš ga?-
Zakolutala sam očima.
- Da, Luke. Zbarit ću ga. Sretan?-
Zajedno smo se nacerili.

Tada, to je bila šala. Obična jebena šala. Kasnije sam požalila što sam je uopće izgovorila...

**************************************

Ovo je još samo uvod u radnju. Želim vam predstaviti sve glavne likove i objasniti kakvi su međusobri odnosi, jer je to vrlo bitno za daljnju radnju. Vidjet ćete kasnije. Postovi će biti duži, naravno. I za kraj vas molim da mi ostavljate iskrene komentare! To je sve za sad. Do idućeg posta...

Steph

Novi dan. Novi početak.

Ovako bih trebala započeti svoju priču. I sve bi vjerojatno bilo dobro da sam je tako i započela; pozitivno. Nema problema, nema nesreća, svađa, komplikacija, i tako dalje.
Da sam tako počela lagala bih samoj sebi, a lagala bih i vama. Cijeli moj život bio bi laž.
Zato sam vam odlučila ispričati istinu. Istinu svoga života. A on je upravo sve suprotno od onoga što sam navela na početku.
Svoju priču; priču Stephanie Elaine Mercer, započinjem upravo ovako:

Isti prokleti dan. Isti prokleti početak...

***********************************************************

Dakle... Odlučila sam otvoriti novi blog.
Pisat ću o životu jedne djevojke. Ništa posebno i nema veze sa magijom i tim stvarima. Bit će nešto slično seriji ,, Nabrijani'' (Skins), ali moja verzija i drugi likovi. Ovo je bio samo mali uvod, ali očekujte da će biti svega i svačega =)
Likove za sad ne primam, ali ako ću trebati za kasnije slobodno se javite u komentarima.
I to bi bilo to... Pozz do idućeg posta!

Steph